Marina Lazić
FOTO
Odrasla sam u Beogradu, ali imala sam tu sreću da odrastam u prigradskom naselju. Danas sam sa svojom bebom prošetala ulicama starog kraja, napravila divne fotografije sa pogledom na ceo grad i Avalu, sećajući se kako smo kao deca jurcali tuda noseći mamama kukuruze koje smo krißom brali u obližnjim njivama, smejući se što nas niko nije primetio i grdio. Večeras opet vraćam sećanje na detinjstvo, na svoju ulicu, par kuća u njoj i vredne mame koje su svake jeseni spremale zimnice. Bilo ja dana u oktobru, sećam se, kada se pravio ajvar, prvo kod nas, pa kod komšinice Mire, a onda i kod Sneže, a tada su svi pomagali, pa i mi, deca. Danima su se pekle paprike, danima mlele, pa još jedan ceo dan kuvali smo ajvar, i tako u krug, dok se ne napune police za zimu. To su bili dani koje smo mi, deca, voleli mnogo, jer smo ih provodili zajedno, iako zasukanih rukava. Možda smo više odmagali nego pomagali, ali nama je bilo zanimljivo. A sećam se i zimskih dana, kada se skupimo u nečijoj kući, grejemo pored Smederevca i dobijemo ajvar na kriškama hleba. Najviše smo voleli kada nam za večeru daju taj ajvar od čiste crvene paprike koji smo sami napravili. To su bili dani kada smo bili radosni. Sada, evo, živim u zgradi, komšije ni ne poznajem jer se gotovo nikada ne sretnemo u hodniku zgrade, ali oktobarskim danima se uvek radujem, da pomognem mami, teta Miri i teta Sneži. A da ne slažem, niko ne pravi bolji ajvar nego mi.