Milica Zlatkovic
FOTO
Dok višnje u tišini sređujem ja, u glavi mi je moja draga komšinica. Nje trenutno u gradu nema al višnja za zimu za ,,naš,, kolač mora da se sprema. Moja komšinica laf je pravi, jutarnja kafa i par minuta tišine su naši svakodnevni rituali. Al da se vratim na višnje i jedno zimsko veče. Tek što u zgradu kročih ja, još mane i vrline novih komšija dovoljno ne spoznah, zvoni meni jedno veče prva komšinica, kaže počela je da pravi kolač al rerna odjednom neće da joj peče. Prihvatih se da kolač dovršim ja, ipak je ona samo par decenija starija. Skuvah kafu i po njenim instrukcijama o čas posla kolač završi u rernu da se peče, definitivno je za naše druženje bilo presudno to veče. Kolač beše gotov za tili čas, insistirala je da podelimo, o kako sam iako ne jedem slatko ovaj kolač pojela u slast. I tako malo po malo, svako četvrto peto veče komšinica bi da pravi kolač al rerna I dalje neće da joj peče. Naravno svaki put se prihvatim da dovršim ja. Moje ruke I rerna, njena kesa materijala, čašica razgovora, ma svaki put sam praveći kolač uživala. Al jedno jutro na kafu u stan pored krenuh ja, kad iznutra se začu galama. Diskusija o kolaču u stanu pored itekako teče, fora u celoj priči je da rerna radila nije samo prvo veče. Udjem u njihov stan I krenem da se smejem, komšinica besna, dzezvu za kafu meće I kaže,, da znaš naša rerna kolač sa višnjom nikad više neće da peče,,.Uz kafu krene da mi priča, kako kad su probali kolač prvo veče njeni, bili su oduševljeni. Rekli su joj da vole kolače njene al će kolač sa višnjom nadalje da se ,,peče,, kod mene. I tako je bilo I par naredna puta dok komšenica nije postala besna I ljuta, od tad je kolač sa višnjom prepušten meni I dan danas su njime oduševljeni. Zato višnje uz osmeh za zimu spremam ja a I posle par godina nam je ,,rerna neće da peče,, omiljena for a.