Aleksandra Sujdovic
FOTO
Krenuvši za srcem došla sam u grad daleko od ljudi sa kojima sam provodila dane uz šoljicu dobre priče. U trenutku shvatam da neću kao do juče uzeti telefon i iskuckati kratko "da stavim džezvu?". Osobenjak sam po prirodi i teško upoznajem ljude. Ali kao po pravilu, u svakom gradu, u svakom naselju postoji ta jedna komšijska prodavnica, vremenom ti postane tako bliska da i ne osetiš. Kao i u našem kraju. Dan po dan, kupovina po kupovina, reč po reč i počela sam da se osećam kao domaća. Ubrzo sam sa Perkom (prodavačicom) ostvarila jedan jako prijatan prijateljski odnos. Tetka Perka je neverovatno mudra i prijatna osoba pred penzijom. Pozitivna, vedra, uvek nasmejanog pogleda preko naočara koje joj uvek stoje negde na pola nosa. Počelo je tako što smo ugovorile da donesem slike sa svadbe, da pogleda dok popijemo jednu s nogu iza rafa. I lagano je postalo naša prijatna rutina. Tetka Perin i moj ritual prekinuo je kraj mog porodiljskog bolovanja. Ali usledio je jedan novi. Pera pije jutarnju u prodavnici, i popodnevnu kući. Ta oko tri je naš novi ritual. S posla svraćam kod tetka Perke. Tu me uvek sačeka jedna crna jaka, i nešto da je zasladim. I nova komšijska priča iz prodavnice moje 30 godina starije komšinice. I mogu vam reći da mi je njena gorka crna najslađa! ????